Podgoričanin izdržao dan i po u kući

Finomen je nedavno došao do građanina koji je prvi probio rekord od 24 časa neizlaženja za vrijeme pandemije koronavirusa. U nastavku vrlo neprecizno prenosimo navodno autentični transkript njegove izjave.

.

Pogledaj nas. Između kuhinje i špajza. A nekad se planirala fešta na Šaka u Velvet. Kako sam se izmučio. Ee…
Sjećam se…

17:30
Još sam bio na poslu kad je počelo. S posla direktno u market. A tamo… sankcije, inflacija, kuga i najcrnji petak ikad sjede i piju kafu. Toalet papir prolazi ka da sidu liječi. Ni salveta nije ostala.

18:00
Izgurah se nekako do rafa sa sapunima – samo jedna boca ostala. A sa druge strane, sa iste razdaljine, starija gospođa hvata rani start. Napravih se da je ne vidim, akrobatski zgrabih onaj sapun i pick’n’roll oko babe. Kakva sam ja džukela (smijeh). Od zadovoljstva zapjevuših “U ljubavi svi su grešniii…” a ona me gleda, poluđe. U očima joj smrt vidim. Samo ne znam čiju.

19:05
Dolazim kući. Perem ruke.
Napadoh odma giros što pokupih usput. Od priloga korona, jer takva je gužva bila.

21:00
Zaspah lijepo, i ranije. Jedva čekajući sjutra veče. Uf…

09:00
Budim se, ustajem. Perem ruke. Vraćam se.
Ulazim na Facebook i saznajem da smo svi umrli, otprilike. Pa onda malo lažnih vijesti, pa malo manje lažnih, laganih vijesti… A onda onaj nivo vijesti: samo se naši roditelji primaju na njih. Nivo: nepoznati ljudi proslijeđuju Vajber dijagnoze po preporuci Dr Mengelea sa Univerziteta Švarcvald. Uglavnom, sve najgore… Zemlja se otvara, asteroid se primiče, korona mi je u čarapu, gotovo je.

10:30
Zvanično ustajem. Nema toalet papira. Psujem sektu potrošača poslednjeg dana što sve počistiše. A onda kapiram da su najbolje prošli baš oni, a mi im se sprdali, i sad čekamo redove. Ima li podgoričkijeg raspleta? Perem ruke.

11:00
Trljam oči i jasno vidim (kao da si tuuu). Priviđa mi se dojč. U sendvič bih ga jeo.

11:15
Skuvah domaću s mlijekom. Pijem i plačem. Od muke zagrizoh čačkalicu umjesto plastičice. Perem ruke.

12:00
Ulazim na rezultate i shvatam. Nema fudbala, prekinuli sve lige! A ako nema fudbala, nema ni kladionice. Precrno.

13:00
Kreće kriza. Da mi je jedan tiket, zjenice da proširi. Spasio bih se cijelo popodne. Ili bar jedno lijepo poluvrijeme, da mi dopamin u glavu kaplje, uz medne note navijačkog hora i Flashscore filharmonije. Da ponosno pratim razvoj još jedne epske strategije zabjelskog vidovnjaka. Tačno ću poć krv da dam, bar neke rezultate da čekam.
Ma neka ide PKU 3K+.

15:00
I uplatih, nekako, onlajn, šrilančansku ligu. Nađoh stream, ka da Drezgu gledam. A o’kle. Njih ni virus neće, a ne lopta. Sa tribina im ga svakako nema ko prenijet. Ove bi i Crna Gora dobila. Ali izblejah fino. Perem ruke.

18:00
Legoh da odmorim.

20:00
Budim se. Trebalo bi već da se spremam za grad. No me smaraju svi da ne idem, zbog ovog virusa, čoče. A đe, Šako sve liječi. Ali zaklela me majka pa ću ispoštovat.

21:00
Prebačam kanale i nailazim na bjelopoljsku Corona TV. Razmišljam nešto, je li zaboga i njima pala gledanost ovih dana. Sa 1 na uzalud. Kad, eto ti ga, baš na taj kanal puštiše, baš, Šaka. A meni đavo ne dade mira, no uđoh na Instagram, da vidim što propuštam u Velvet.
Gledam, Jovana iz banke je tamo. Kakva gospođevojka. Ali prije ću stupit u kontakt s vanzemaljcima no s njom. Džaba svi zahtjevi i poruke. Piće joj stvarno još nisam slao, ada nisam seljak… pojačava Šaka
A i da je ne navikavam. Ne mo’š je skinut s vrata posle. Dođe ti ka Skupština – košta te masu, a nemaš ništa od toga. Perem ruke.

21:30
Sledeći stori: atmosfera TOP.
Svako svakoga gleda!
Razigrale se one đevojke, a oko njih monci junački stoje, ramena u sako ne staju. I neka to, zauzeli mi sva najbolja parking mjesta na trotoar. Sve se to dešava dok ja sjedim doma, gulim Instagram ka da je poslednja krtola iz VOLakovića.

22:00
Popih pivo i otvori mi se pisak. Ufati me tantafrc. E ako ću časti mi. Uskačem u kadu, kupam se dva puta. Jednom vodom, jednom parfemom. Obukoh najuži sako, s trokutom se mazi. Drmnuh radžu i spreman za pljacu. Perem ruke.

23:30
Stižem u klub. Izgubio rezervaciju ali me puštiše jer sam sam, a i jer sam ja. Neke bratolice iz grada me povukoše za njihov sto. Novčanik se znoji.

01:00
Popismo tri Velveta. Poubijali se. Svi u glas pjevamo. Za sat vremena poljubih i pogrlih svaku drugaricu sa Instagrama. Ka da je Nova godina a ne kor… Korona!

Odjednom, hvata me nervoza, pogubih se. Svi su mi preblizu. Ništa ne čujem, a i da čujem ne bih razumio. Teško dišem. Simptom prvi. Vruća mi glava. Simptom drugi. Čini mi se pola kluba kašlje. Od panike krenuh u toalet. Perem… nema sapuna?!

Hvatam se za glavu, a sjetih se da ne smijem! Kreće paranoja. Nešto je ušlo u mene. Istripovao se namrtvo, a pjan ka Jeljcin. Ponavljam vičući iz mozga „Zašto nema j sapuna?!“ A ispred čujem ozbiljan kašalj. Mislim se, nema, gotov sam.

Iza vrata se pomalja džoger, praćen rukom u blijedoj mušemi od uniforme.
Pogled mi srijeće poznato lice.
„…preživjeće samoo srećniii“ – reče baba iz marketa i iskašlja mi se u facu.

By: V.Đ.